„Za jednostavnost sa ove strane kompleksnosti ne bih dao ništa , ali za jednostavnost sa ove druge strane kompleksnosti dao bih sve što imam.“ – Oliver Wendell Holmes

Sasvim je jasno da je većina organizacijskih problema – kompleksna. Setite se samo situacije spajanja dve kompanije, transformacije iz jednog oblika poslovanja u drugi, temeljne promene poslovne politike, promene dominantnog liderskog stila dolaskom novog GM-a,  pa sve do nekih naizgled benignih pitanja tipa „da li proširiti parking za zaposlene ili obezbediti autobuski prevoz“. I naravno, što je organizacija veća kao sistem i sama kompleksnost se povećava. Istovremeno, nagle promene u okruženju, globalno ili lokalno, dodatno doprinose samoj kompleksnosti, budući da organizacija kao sistem ne funkcioniše u vakuumu, te se izazovi iz većih sistema preslikavaju u manjem. Kako je to opisao Peter Senge u svojoj knizi „Peta disciplina“, jedna od odlika kompleksnih problema je da se ne mogu rešavati izolovano od strane drugih povezanih problema, budući da rešenje ovde može biti uzrok novih problema negde drugde. Takođe, pokušaj linearnih rešenja, simplističkih rešenja „sa ove strane kompleksnosti“ donosi samo novu glavobolju. Razlog tome je što se ova simplistička rešenja bave samo simptomima, ali ne i suštinskim uzrocima problema.

Ono što nam svakako može biti od pomoći je napuštanje ideje o organizacijama kao mašinama, koje kada se pokvare samo treba popraviti i da se problemi mogu locirati u jednom delu mehanizma koji ne radi. Fritjof Capra u svom pozivu na sagledavanje života iz sistemske perspektive ukazuje na neophodnost promene ove paradigme i početak sagledavanja organizacija kao – živih sistema. Samim tim uzrok za novonastale probleme treba tražiti u sistemu kao celini.

Poteškoća koja se ovde javlja je nemogućnost dolaska do rešenja zadržavajući se na „površinskom nivou“ posmatranja sistema. Zahvaljujući Bertu Hellingeru i njegovom pionirskom radu na sistemskim konstelacijama, sada znamo da je moguće pronaći elegantno i jednostavno rešenje za kompleksne probleme, ali se traganje za tim rešenjima mora obaviti na jednom dubljem nivou života sistema. To je ono što je Hellinger zvao „sistemskom savešću“, zaduženom za preživljavanje sistema kao celine u kojoj se nalaze prava značenja simptoma (problema) sa kojima se sistem suočava.

Put kao ovom dubljem nivou razumevanja sistemske dinamike je ono što Jan Jakob Stam zove intervencijom drugog reda, a koja podrazumeva traganje za rešenjima „zaobilaznim putem“ (eng. detour). Na koji način ovaj problem služi sistemu? Šta kroz njega želi da se pokaže? Za šta je ovaj problem – dobro rešenje?  Odgovori na ova pitanja su često dobri načini da se dođe do ključnih uvida, a nakon toga i elegantnih rešenja za dobrobit celog sistema.

Darko Marković

Sistemski coach, facilitator i konsultant za organizacijski razvoj